Oslobađanje lektire: antologija srpske kratke priče / priredio Igor Marojević. Zagreb: Naklada MD, 2003.

U uvodu „Nepreglednost i trash“ Marojević nas in medias res uvodi u problematiku Kišove referentnosti u jezičkom stilizovanju, u izrazitoj intertekstualnosti, (pseudo)dokumentarnosti i metafikcionalnosti. Podmladak srpske proze oslanja se na pisce koji su bili pod neposrednim uticajem proznog opusa Danila Kiša, kao što su Nemanja Mitrović, Svetislav Basara i Mihajlo Pantić.

 Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog nam veka, kišovska poetika polako se infiltrilala u srpsku prozu da bi konačno „Časom anatomije“ postala teorijski poduprta.

 Gde nastaje račvanje mlade srpske proze naspram Kiša i ne nužno samo Kiša? Recimo, to bi mogli biti posmodernisti osamdesetih.

 U bloku PSEUDO – PROTO zastupljeni su pomenuti Basara, Mitrović i Pantić kao jedan ogranak. Kod Mitrovića se uočava briga o jezičkom uobličavanju i stilizovanju. Glavna distinkcija između Mitrovića i Kiša je u dramaturgiji koja se kod Kiša najčešće može rekonstruisati, nije kršena mehanički, a u načelu svaki opis i svaki detalj kod njega ima značenjsku funkciju.

 Kod Basare je pseudodokumentarnost i metafikcionalnost krenula malo drugačijim tokom: jedna od njegovih glavnih poetičkih crta je lucidnost i mistifikacija, koji su uglavnom glavni predmet priče, dok kod Kiša imamo određen stepen relativizovanja mistifikacije.  Basara u poslednje vreme nije baš bio produktivan na polju proze, tako da je dodeljivanje NIN – ove nagrade Basari jedan poziv za ponovno čitanje.

 Mihajlo Pantić kao reakciju na Kišovu poetiku unosi izvesne elemente neorealizma. Mimetički nivo je niži nego Kišov, ali iz njega ipak izrasta određena metafikcionalnost i intertekstualnost. Marojević napominje da je kod Kiša katalogizovanje popis stvari, jedno od glavnih sredstava dramaturške retardacije, defabulacije, kod Pantića se katalogizacija artikuliše posve obrnuto; Pantić vraća katalog realističkom prosedeu.

 PSEUDO -  PROTO nam daje priče ova tri pisca koja su pomogli recepciju mlade srpske proze. Taj uticaj je spoljni, posredan, pošto se njihovo pismo, uopšteno gledano, nije posebno često i direktno ispoljavalo sa strane mlađih autora.

 Proza mlađih srpskih pisaca, koji pišu devedesetih, kreće se na nekoliko frontova: jedan broj autora vodi se pre svega jezičkom stilizacijom, drugi se razvijaju na polju mistifikatorskih postupaka, treći uzimaju katalog kao osnov priče, koja ne ukida nužno Biblioteku, nego je dupunjuje CD – tekom, filmotekom i srodnim „jedinicama“.

 MIMIKRIJE, odeljak je koji obuhvata sledeće autore: Aleksandar Gatalica, Saša Obradović, Saša Ilić, Mirjana Mitrović, Vladimir Pištalo i Goran Petrović. Kod Petrovića uočavamo izvesne pavićevske strategije premetnute u formu dijaloga. Kod ove grupe parodija je bitnija nego što nam se čini ako ih posmatramo u ključu novijih tumačenja (L. Hutchion, G. Genette). Pištalo parodira Pavića, Gatalica u kontekstu nacizma pominje „teoriju peščanika“ i detalje bliske nekim Kišovim pričama, dok Saša Ilić ukršta neke elemente figure oca iz Kišove proze u isparodirano hičkokovski scenario tako da pravi dvostruku „ironijsku raziku“ ne narušavajući visok stil priče.

Ova „mimikrija po Danilu kišu“ je rasterećena kišovskog humanizma, a takvo oslobađanje je svojstveno skoro svim pričama autora ovog bloka.

 U bloku NAPUKLO OGLEDALO, zastupljni su autori skloni mistifikovanju (prividna uverljivost) u prikazivanju stvarnosti, citiranju, podražavanju određenog teksta ili specifične građe.

 Cinično demontiranje se izražava u formi ogleda, jezik je slavenoserbski plus političke parole devedesetih čije se značenje vešto rekontekstualizuje. Npr. Srđan V. Tešin počinje od bernhardovskog galgenhumora unutar podražavanja strukture crnih hronika i kulturne rubrike, no, kako ispod svakog od 49 „naslova“ koliko ih ima, sledi uputstvo za čitanje nekog drugog, to se upućivači i iz njih nastale priče u jednom trenutku sudare, a nastali roman „raspada“.

 U ovom bloku zastupljeni su autori: Gatalica, Rabrenović, Novaković, Tasić, Srđan V. Tešin.

 Poslednji blok u Marojevićevom izboru nosi naziv HIPER – i KRTI REALIZAM gde su obuhvaćeni autori: Nenad Jovanović, Zoran Ćirić, Narcis Agatić, Igor Marojević, Mihajlo Spasojević i Vule Žurić. Oni dodatno spuštaju nivo mimetičnosti u odnosu na postmodernu paradigmu osamdesetih. Pomenuti autori se aktivnije bave ikonama pop – sveta i znakova doba u kom živimo. U pričama ovih autora uočavamo fluidnost distribucije tih znakova na svega nekoliko stranica teksta.

 Četri autora iz ovog bloka Vladislava Gordić Petković svrstava u krti realizam. Krti realizam odlikuje ekspresijska redukcija, očuđenje, ciklična radnja. Isto tako možemo ovu vrstu realizma da nazovemo i „realizam 4K“ (kuhinje, klozeta, kontejnera i kalašnjikova).

 Što se tiče hiper realizma, Tatjana Rosić je napomenula da se tu javlja „pojačano osećanje stvarnosti iz kog potiče i (…) nimalo slučajno insistiranje (…) na vlastitoj biografiji“, kao i na svesnost prekoračenja granice, ubrzanja koje prividno automatsko proizvođenje sve novih i novih sadržaja…“

 Marojević na kraju uvoda kaže da ovaj izbor treba pojmiti uslovno. Blokovi su sastavljani na osnovu poetičkih prioriteta, koji bi iz nekog drugog ugla posmatranja i drugačije  primene u ovom izboru mogli biti sporni.